Свечано положени венци поводом Дана ослобођења у Другом светском рату
Сломом Краљевине Југославије, у априлу 1941. године, Сремске Карловце је прогутала страховлада усташког терора. У наредне три и по године, колико је ово стање трајало, град је претрпео велике губитке. У неповрат су отишли многи људски животи, али и вредна уметничка дела. Ослободиоци су, коначно, стигли 23. октобра 1944. године, свега неколико дана по окончању битке за Београд.
Зато су данас, 76 година касније, у знак захвалности и сећања на тај догађај, положени венци на спомен-обележја, посвећења Другом светском рату, у центру Сремских Карловаца. Малобројна делегација, колико су то дозволиле епидемиолошке прилике, у којој су били представници Општине и других установа, одужила се на тај начин прецима – ослободиоцима и жртвама.
Венце је на комеморативна места положио председник Општине Александар Саша Стојкечић, у пратњи најближих сарадника, председника Скупштине Бобана Петковића и помоћника председника Марине Јанковић. Ови венци свечано су положени над спомен-плочом, на згради Соколског дома, посвећеној страдалима у Другом светском рату, и на Споменику НОБ-у, раду вајара Павла Радовановића.
Присутнима се том приликом обратио председник Стојкечић, прочитавши краћи говор:
„Слобода се тешко стиче и брзо губи.
Живећи под туђим јармом, вековима, српски народ је тежио својој слободи под капом небеском. Када је морао, покоравао се силнима, сањајући дан када ће те силне коначно поразити. Тако се, у патњи, рађао наш слободарски дух, који није красио само ратнике него и наше поете.
Почетком ХХ века, Срби су одиграли улогу библијског Давида и уз помоћ праћке победили Голијата. После пропасти двеју царевина, обрели смо се у држави коју смо сами створили. Две деценије живота у југословенској краљевини, показале су нам како нисмо научили да ценимо оно што имамо. Ратни вихор, у пролеће 1941, однео нам је слободу.
Током те три и по године робовања, стрепње и страха, Сремски Карловци, некадашње средиште српске мисли, вере и културе, били су немилосрдно опљачкани и понижени. „Несрећи људској почетак је страст“, певао је Војислав Илић. Управо је она, што на ратиштима што у логорима, однела неколико стотина карловачких живота. У скоро хиљаду и тристотине дана нестало је преко два века непрекидног развоја овога града. Углед је додуше остао, али свој значај Карловци никада више нису повратили.
Мада је Други светски рат, највећа погибељ човечанства у историји, за Србе био неизмерно болан, не само због непријатељске окупације већ и због многих раздора, прогона и братоубилачког сатирања, морамо ипак да научимо, за сва времена, како туђа чизма увек болније гази, небитно да ли њен притисак траје данима или вековима.
Зато данас прослављамо 76. годишњицу од како се у наш град вратила слобода, у нади да смо наук прошлости разумели и да ћемо, као народ и људи, ову вредност бранити довека“.
текст: С.М // фото: Ф.С.
