Обележен Дан ослобођења Сремских Карловаца у Првом светском рату
Поменом српским војницима и свечаним полагањем венца на спомен-обележје учесницима Првог светског рата, Сремски Карловци су данас обележили важан датум из своје прошлости – Дан ослобођења града од аустроугарске власти.
Сремски Карловци ослобођени су 8. новембра 1918. године. Те јесени овде је радила ратна болница, чији је управник био проф. Коста Петровић. Не дочекавши да виде своје најрођеније, ратним страхотама у њој подлегло је осамнаест српских војника. Већина је сахрањена на Доњем гробљу, где им је подигнут велики заједнички споменик, а осим тога, на свакој хумци постоји и мали надгробни камен.
Скромно, без великог скупа, због тренутних епидемиолошких прилика, представници карловачке Општинe, Скупштине Општине и Општинског већа, као и свештенство Српске православне цркве одали су почаст ослободиоцима кратким пригодним чином, одржаним на православном гробљу на Магарчевом брегу.
Црквени помен над гробовима осамнаест српских војника, умрлих у јесен 1918. од шпанског грипа у карловачкој болници, служио је старешина Доње цркве Светих апостола Петра и Павла, јереј Слободан Вујасиновић. Потом је председник Општине Сремски Карловци Александар Саша Стојкечић, у пратњи сарадника, положио венац на споменик, подигнут у част ових ратника, што су животе изгубили у нашем граду, на самом крају рата.
Том приликом председник Стојкечић је одржао беседу, у којој је рекао:
– Човек после рата научи да је слобода, заправо, живот без непрестаног страха од смрти и страдања.
То је било прво чега су и Карловчани, тог 8. новембра 1918. године, након уласка одреда српске војске у насеље, постали свесни. Прошле су, коначно, несигурне године у којима је наредно јутро долазило у измаглици, несугурно и непредвидиво, а људска глава зависила једино од воље управитеља редарственог повереништва и завидног комшије.
Сремски Карловци су, у ратно доба, ушли необично, с цвећем и усклицима за генерала Божу Јанковића, изасланика краља Петра I Карађорђевића, у јесен 1913, на сахрани патријарха Лукијана Богдановића чије је тело, са смрсканом лобањом, враћено с бањског лечења из Аустрије. Мирис барута на овим просторима, дакле, осећао се и пре Принципових хитаца у Сарајеву. Завршило се још једном у националном заносу, дочеком за мајора српске војске Војислава Бугарског, који је, током новембра 1918. године, постао ослободилац Карловаца, Петроварадина и Новог Сада.
А раздобље између та два догађаја протекло је у хапшењима и интернацијама угледних карловачких грађана у Арад, Петроварадин, Белиште, Осијек, Копривницу; евакуацији целокупног становништва, у септембру 1914, када је српска војска прешла у Срем; пражњењу Патријаршијског двора; престанку рада Гимназије и Богословије; смештању војника у дворско и гимназијско здање; скидању звона из звоника свих карловачких православних цркава; пљачкању и уништавању слика, књига и преписке; онемогућавању слања поште писане ћирилицом. Све је тада правдало ону Балзакову мисао да пред силом правда узмиче.
И онда је стигла слобода, отеловљена у лицима бивших заробљених српских војника, које је, при њиховом повратку кућама, око себе окупио мајор Бугарски, молећи их да му помогну да изврши један задатак који ће историја забележити (цитирам) – „да узмемо земље и градове који нам по Богу и по праву припадају. Ја знам да сте ви жељни ваших домова, ваших милих и драгих, али, верујте ми, да су вам ваши очеви, ваше матере, ваше љубе и ваша деца поручили да не идете кућама док овај свети задатак не извршимо до краја, и ја вас молим да пођете за мном“.
Војници су на то пристали и мајор их је, као ослободиоце, увео у Сремске Карловце.
Полазећи од речи Исидоре Секулић: „Живот је кратак, али траг од живота може дуго трајати“, сећамо се данас борбе и дела свих оних јунака који су, у Првом светском рату, војевали за ослобођење нашега народа, и ових ратника, над чијим гробовима данас стојимо, свесни да њихова смрт од шпанског грипа, у привременој карловачкој војној болници, није ништа мање вредна од смрти на бојном пољу, јер их је она сустигла, након вишегодишње голготе, на некадашњем тлу пораженог непријатеља, али у сада слободној земљи њихове браће. И зато, на крају, кажем:
Храбри српски војници, слава вам и хвала што сте се борили за слободу и уједињење српскога народа!
