четвртак, мај 30, 2024
ВестиДруштво

Након четири године завршена рестаурација Патријаршијског двора у Карловцима

На 130-годишњицу од завршетка градње најмонументалнијег здања у центру Сремских Карловаца, Патријаршијског двора, његова четворогодишња обнова о трошку Покрајинске владе приведена је крају.

Скеле су уклоњене, радници изводе ситне захвате које нису могли док су оне опасивале зидине двора и полако рашчишћавају градилиште стварајући услове да након дугог низа година то дело архитекте Владимира Николића заблиста у пуном сјају.

Обнова 5.000 квадратних метара богато декорисане фасаде захтевала је пуно труда око елемената ливене пластике и ангажман и по 15 вајара који су обрађивали сваки од њих.

– Неколико хиљада комада украса је рестаурирано и изливено нових – каже архитекта у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе Растко Влајковић, под чијим назором су текли радови. – Сваком комаду је посвећено дужно време и пажња. Рађени су детаљно и пажљиво. Испоставило се да је њихово стање било нешто лошије  него што смо претпостављали, зато смо више излили нових делова у односу на очекивано.

У оквиру ове обнове, замењена је или рестаурирана комплетна столарија на згради и лимени елементи, а по речима Растка Влајковића, осим декорације, и сокла је захтевала доста времена и вештина због своје специфичности. Оштећени комади камена су замењени другим. Рестаурирана су и степеништа, прилазне рампе, статуе лавова на западном улазу, као и канделабри.

– Био је то врло захтеван задатак – прича Влајковић. – Утрошено је пуно времена на преглед свих делова, скидање оштећених слојева и њихову рестаурацију. Мајстори и вајари су се неколико пута морали враћати сваком елементу. У привременој радионици у Светосавском дому израђен је за четири године велики број силиконских и гипсаних калупа, а не само декоративних елемената.

Иако је приликом рестаурације западне, уличне фасаде било речи да ће двор бити окречен жутом бојом, одлука је пала да то ипак буде верона росо, којом је деведесетих та страна здања била обојена. Влајковић каже да је до промене одлуке дошло након што је на преосталим трима фасадама примећено доста слојева те боје испод жуте. Tоком рестаурације радници београдских предузећа КОТО и Алп инжењеринг наишли су и на различита конструктивна решења, на дрвене и челичне затеге, вентилационе цеви које нису очекивали. Осим изненађења на западној фасади у виду гнезда ветрушки због којих на том делу зграде нису могли да се изводе радови месец и по док птићи нису порасли и одлетели, јер је у питању заштићена врста,  неочекивана је била и лимена декорација испод капеле, на коју није рачунато као решење.

Идеја за подизање репрезентативног двора потекла је од митрополита Стефана Стратимировића и то убрзо пошто је изабран на митрополијски престо 1790. Упркос настојању да оствари ту своју замисао, то му није пошло за руком, али је зато оставио за његово зидање 40.000 форинти. Та сума је до момента реализације Стратимировићеве идеје порасла на 576.131 форинти. Сменили су се у међувремену на патријаршијском трону митрополит Стефан Станковић,  патријарси Јосиф Рајачић, Смауило Маширевић, Прокопије Ивачковић и Герман Анђелић, али тек је предузимљиви патријарх Георгије Бранковић, само две године након ступања на чело српске цркве, успео да подигне резиденцију која плени лепотом и данас.

Пројектовање и градњу поверио је архитекти Владимиру Николићу. Њих двојица су потписала уговор 31. марта 1892, а 18.(30.) јуна исте године освећени су темљи. До јуна 1894. двор је био сазидан, а у наредном периоду уследило је уређење унутрашњости, радови у капели, подизање ограде и парка. На дан преподобне мајке Ангелине 30. јула 1895. патријарх Бранковић сео је у патријаршијски престо у новосаграђеном двору. Осликавање капеле посвећене светом Димитрију поверено је сликару Урошу Предићу, који је свој део посла завршио 1896. па је и освећење потпуно завршене велелепне зграде обављено на Митровдан те године.

 – Владимир Николић је имао прилику коју архитекте ретко добијају, а то је да у кратком времену пројектују низ капиталних објеката – каже Растко Вајковић. – И мислим да је он то добро искористио оставивши у Сремским Карловцима и Новом Саду значајан траг иза себе у том погледу. Статус тих објеката сведочи да је посао у оба места обавио како ваља.

текст: Зорица Милосављевић // фото: Ђорђе Радивојевић

Verified by MonsterInsights