Обележен Дан ослобођења у Првом светском рату
Поменом српским војницима и свечаним полагањем венца на спомен-обележје учесницима Првог светског рата, Сремски Карловци су данас обележили важан датум из своје прошлости – Дан ослобођења града од аустроугарске власти.
Скромно, без великог скупа, због тренутних епидемиолошких прилика, малобројни представници карловачке Општинe, Скупштине Општине и Општинског већа, као и свештенство Српске православне цркве одали су почаст ослободиоцима кратким пригодним чином, одржаним на православном гробљу на Магарчевом брегу.
Црквени помен над гробовима осамнаест српских војника, умрлих у јесен 1918. од шпанског грипа у карловачкој болници, служио је старешина Доње цркве Светих апостола Петра и Павла, јереј Слободан Вујасиновић. Потом је председник Општине Сремски Карловци Александар Саша Стојкечић, у пратњи сарадника, положио венац на споменик, подигнут у част ових ратника, што су животе изгубили у нашем граду, на самом крају рата.
Он је притом одржао прикладну беседу, нагласивши да су Срби тих година „војевали за своју слободу и уједињење. За нас је Први светски рат био пут страдања, пут бола, пут патње – с правом, по угледу на Христа, назван нашом Голготом, којом смо прошли не би смо ли, на крају, доживели васкрсење народа и државе“.
Додао је да наша слобода после Првог светског рата није била дарована. „Она је била извојевана крвљу нашега народа. Срби су, с које год стране фронта били, живели столетни сан о Србији. Многи хабзбуршки поданици – па и Карловчани – завршили су у добровољачким јединицама Српске војске. У јесен 1918. године, они су јуришали ка својим домовима, свесни да их ослобађају од мрске аустроугарске власти“.
Осврнувши се на осамнаест мртвих војника-ослободилаца, чија тела леже покопана на карловачком гробљу, казао је: „Преживели су ратне године, показавши да човека могу да победе. Када су умирали од шпанске грознице, у нашој болници која је радила у Богословском семинару, Сремски Карловци за њих више нису били место у туђини. Идеја о српском уједињењу постајала је стварност. Наши преци сахранили су њихове посмртне остатке на овом брегу, изнад вароши, наменивши им место, слично античким херојима, између неба и људи. Положили су тела ових српских ратника у своју сремску земљу као темељ јединства нашега народа. На нама, потомцима, остало је бреме – да њихову жртву не изневеримо“.
„Слава вам и хвала, о храбри војници Српске војске, што сте се борили за нашу слободу и уједињење нашега народа!“, завршио је своје излагање председник Стојкечић.
Иначе, 8. новембра 1918. године у Сремске Карловце су ушли српски војници, предвођени мајором Војиславом Бугарским. Били су то заправо ратни заробљеници, који су се, после слома Аустроугарске, кретали ка Србији, враћајући се својим кућама. Њих је мајор Бугарски на брзину окупио, организовао и увео у Карловце, као ослободиоце, где их је спремно дочекало мноштво народа. Тако је, званично, престала хабзбуршка владавина у нашем граду и почела дугоприжељкивана српска.
текст: С.М. // фото: Ђорђе Радивојевић