ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК НА СТРАЖИЛОВУ ОЖИВЕО ТРАДИЦИЈУ СТАРУ ДЕЦЕНИЈАМА Окупљање код Бранка Радичевића и сећање на великог српског песника

У Сремским Карловцима је и ове године одржан Ђурђевдански уранак на Стражилову, традиционални обичај у којем верници, богослови и свештенство пешице одлазе до гроба Бранка Радичевића, где се служи помен и обележава празник Светог Георгија.

Велики број ђака Карловачке богословије са својим професорима – јерејем Станком Лакетићем, ђаконом Душаном Милићевићем и јерођаконом Сергијем Јуришићем учествовао је данас у древном обичају на празник Светог великомученика Георгија у Сремским Карловцима – Ђурђевданском уранку, који подразумева одлазак на Стражилово и служење помена песнику Бранку Радичевићу крај његовог надгробног споменика. Ђаци су пут од школе до врха брда на Стражилову на ком се налази Бранков гроб прешли пешице, а помен је служио свештеник  Станко Лакетић.

– На Ђурђевдан се ми у Сремским Карловцима, осим што прослављамо Светог Георгија, заштитника сиротих, заробљних, немоћних и болесних, сећамо још једног младића који се није прославио хришћанским подвигом или мучеништвом као овај светитељ на чији дан се овде окупљамо, али јесте лепотом речи и српског језика, који је на себи својствен начин знао да обликује и да нам преда дивна дела, којима се дичимо и надахњујемо вековима. Чувајући спомен на Светог Георгија и молитвени спомен на Бранка Радичевића показујемо да смо и православни хришћани, и Срби, те да знамо да величамо и хвалу узносимо онима који су  крв своју пролили за нашу веру, који су крвљу својом посејали читаву васељену и учинили да она постане васељена Христова, али и онима који су велика дела стварали у нашем народу и у аманет нама оставили, пре свега да наш матерњи језик чувамо и негујемо – рекао је свештеник Станко Лакетић након помена.

Ђурђевдански уранак вишедеценијска је традиција у Сремским Карловцима која према информацијама добро упућених никада није прекидана како многи мисле, већ је само донекле изменила концепт и одржава се, нажалост, са знатно мање учесника. 

Верни том обичају, попут Миленка Веселиновића, који је овог пута са двема кћеркама и унучићима дошао на Стражилово, индивидуално у освит зоре долазе на Ђурђевдан код Бранковог гроба и запале свеће. Миленко каже да то чини тридесетак година и да је то прво што на тај празник који слави као своју крсну славу, обави у току дана. 

– Некад сам знао и пре 5 сати да дођем. То ми причињава велико задовољство –  каже Веселиновић, који је са Стражилова понео венац од лишћа бршљана да окити кућу. 

Више од три деценије учеснике Ђурђевданског уранка на Стражилову дочекује са хлебом и пићем шумар Здравко Жигић са супругом Надом. Ђурђевдан је и њихова слава, а кажу да су се у Сремске Карловце доселили из Дарувара у Славонији у ком такође постоји такав обичај с том разликом што се куће и капије ките буковим гранама. 

Овај брачни пар каже да су све ове године дочекивали Карловчане, богослове, а једном и митрополита Василија који је на коњу дошао до Стражилова и служио помен Бранку Радичевићу. 

Редовни учесници уранка у Карловцима јесу и тамошњи ласници коња који са својим четвороножним љубимцима дођу до подножја Бранковог виса, а по повратку обилазе свечаре и честитају им славу.

Најупорнији љубитељи коња и уранка  – Милорад Мића Смиљанић и млади Владимир Јовановић Генарал  чинили су овог пута тај тим.

извор: дневник.рс // текст и фото: Зорица Милосављевић