Риболовачке, али истините, приче Зорана Љубичића Љуше

– Рибарање је неизлечива болест, од које до краја живота нема лека и не помажу ту никакви антибиотици – објашњава Зоран Љубичић из

Сремских Карловаца, кога као Љушу или Зоку Аласа знају и људи далеко од његовог домицилног парчета Дунава. Нарочито они који држе до правог благоутробија, а не маре колико звездица има бирцуз, усменом рекламом су сазнали за оазу мира на обали велике реке, какву је уредио и до пре неку годину у Просјаницама водио Љуша. Ради његових рибљих специјалитета који напросто обарају с ногу, долазиле су персоне различитих фела, од високопозиционираних страначких и државних функционера, преко певача и глумаца, до бизнисмена – конторверзних и оних, ваљда, легалних.

– Било је ту и неких швалерских варијанти, мада сам такве нерадо примао – присећа се Љуша лепог периода свога живота од почетка деведесетих, кад се усидрио на Дунаву и тамо провео наредних десетак година. – Кренуо сам без превише амбиција, нисам ја мегаломан, направио сам испрва скромну сојеницу, временом јој додао и летњу терасу, која је стицајем околности убрзо постала и зимска јер су гости долазили и кад стегне зима а кошава проветрава кости. За све су, у ствари, криви моји другари с пецања, који су из Београда долазили у Карловце да лове шарана, а кад не били имали среће, звао сам их на ручак или вечеру. Није ред да људи иду кући гладни, ако већ морају слушати звоцање жена да су силно време изгубили, а вратили се празних руксака. А онда је једном Аца Радовановић „подвикнуо“ да не може више тако, пошто никоме нисам хтео ништа да наплатим, па предложио да уновчим то што умем у приручној кујни, с кутлачком и варјачом. И тако је кренуло: са столом за осам особа, шпоретом смедеревцем, једним тигањем и шерпом.

Тако Љуша случајно постаде и бирташ, време је пролазило, његов кутак, лишен сваког непотребног луксуза, није се знатно увећао, али је пружао доживљај за памћење.

– Функционисало се искључиво на основу најаве јер се могло десити да немам рибу коју гост тражи, а ја нисам хтео да се осрамотим пред људима, поготову када су путовали и по стотинак километара – објашњава Зоран. – А код мене нико није долазио накратко. Ко је журио, тај није био мој гост. Покојни глумац Милорад Мандић Манда је једном дошао на ручак и наглашавао да је у великој журби, стално гледао на сат јер су га чекали неки управнички послови или телевизијска снимања, али је отишао у три сата после поноћи. Тамо сам ја имао све што ме чини срећним – могућност да пецам, чарду и људе које волим. Нашао сам на том делу реке стратешко место где се добро лови риба јер сам имао добар поглед низводно и узводно. За рибара је веома важно да благовремено установи спрема ли се невреме и само место је било идеалан спој свега што ми је било потребно. Што нисам имао, направио сам. С обзиром на величину чарде и како сам радио, све је ишло као подмазано, а и мојим гостима је одговарало. Износио бих им живу рибу и питао коју желе. Кад сам био расположен, чинио сам  праве егзибиције, спремајући је тако да се може и виљушком, без ножа, јести па су долазили гурмани из свих друштвених слојева, од премијера до оних с танким платама. Ма, сви редом!

Рибарењем је Љуша почео да се бави још као дете. Додуше, на то је донекле очигледно утицао и генетски код јер се тим занатом његова породица бави већ генерацијама. А он је финесе учио од оца Глише, или Бáбе, како га зове по старински зове.

– Данас је другачији вакат па је мојим синовима непојмљиво да неко са седам-осам година, када му отац каже да ујутру рано иде на пецање, од узбуђења не може да спава – вајка се Зоран. – Иако у кревету, у мислима сам већ био на води. По целу ноћ сам се превртао, бринући да ли је све спремно или ће нам од мамака штагод зафалити. Бáба и ја смо од свитања до сумрака бивали на води и у то доба, када би хтео да ме казни, требало је само да ми забрани да идем на пецање. Већ са 14-15 година имао сам свој чамац и, захваљујући томе, одмалена се саживео с природом, учећи њене знакове. Кад приметиш негде печурке, то значи да ту сигурно вода неће доћи. Годинама посматрам и шта тополе чине живом свету па не могу да се начудим зашто их упорно садимо. Искористио сам прилику да то објасним и једном од предсеника владе, када је долазио код мене, али очигледно није разумео о чему сам му диванио.

Као кулинару, највећи су му изазов рибље врсте с много костију, које на вешт начин одстрањује пре него што их изнесе на сто, али у лову није пробирач – пуца на све што је дозвољено.

– Све волим да једем и ловим – вели Љуша. – Постоје врсте које захтевају праву витешку борбу. Велики сом намеће битку, треба знања и умећа да га савладаш. Да је глуп и наиван, не би толики нарастао. И шарана је тешко уловити. Паметна је то риба, једино глупа у сезони парења, као и човек. Само му тада можеш доскочити.

Жали се што је на реци све више оних којима тамо није место. Назива их набеђеним, новокомпонованим рибарима јер по сваку цену желе да што брже зараде. Ипак, не одустаје и на води је стално. Његова чарда, од када је промењена намене тог приобалног дела Карловаца, више не ради, али он одлази повремено да је обиђе, тек да га жеља мине.

– Оно је била моја друга, односно прва кућа – каже са сетом у гласу. –

Преспавам тамо често, али то више није исто место.

Још од када је 1999. остао без посла у ДЕС-у, рибарење је његова не само страст већ и посао. С Дунава се преселио у саме Карловце па у породичној кућу, Стражиловска, нумера 3, као и раније, дочекује љубитеље рибе, али и других шпеција.

извор: дневник.рс  // текст: Зорица Милосављевић // фото: Ђ. Радивојевић и Ф. Бакић