Еки­па фил­ма „Очеви слободе“ снима у Карловцима

Еки­па фил­ма „Све­то­зар Ми­ле­тић“, за ко­ји је сце­на­рио на­пи­сао Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић а ре­жи­ра га Дар­ко Ба­јић, од не­де­ље бо­ра­ви у Срем­ским Кар­лов­ци­ма и до пет­ка, 1. но­вем­бра на ви­ше ме­ста у гра­ду сни­ма­ће сце­не о жи­во­ту јед­ног од нај­ве­ћих бо­ра­ца за при­са­је­ди­ње­ње Вој­во­ди­не Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји.

По ре­чи­ма ре­ди­те­ља Дар­ка Ба­ји­ћа, ко­га је кар­ло­вач­ка пу­бли­ка има­ла при­ли­ку да ви­ди у ав­гу­сту на Ви­ди­ков­цу при­ли­ком про­јек­ци­је ње­го­вог до­ку­мен­тар­ца „Ли­ни­ја жи­во­та” у ко­јем го­во­ри о свом оцу, сли­ка­ру Ми­ло­шу Ба­ји­ћу, у овом про­јек­ту про­дук­циј­ских ку­ћа „Зи­лион филм“ и „Ко­шут­њак филм“, кре­а­ци­је ће при­ка­за­ти три­де­се­так по­зна­тих глу­ма­ца. Све­то­за­ра Ми­ле­ти­ћа  лу­ми Љу­бо­мир Бан­до­вић, ње­го­ву кћер­ку Ми­ли­цу у мла­ђим да­ни­ма до­ча­ра­ће сту­дент­ки­ња Ања Па­ви­ће­вић, ко­јој је то и филм­ски де­би, а у ста­ри­јем до­бу Ка­та­ри­на Жу­тић. Осим њих, ро­ле у том филм­ском оства­ре­њу игра­ју Жар­ко Ла­у­ше­вић, Ра­до­ван Ву­јо­вић, а Кар­лов­ча­ни ће у ње­му има­ти при­ли­ку да ви­де и свог су­гра­ђа­ни­на Алек­сан­дра Ша­цу Ма­ти­ћа.

– Све­то­зар Ми­ле­тић је на овим про­сто­ри­ма по­ку­ша­вао да одр­жи дух љу­ди и њи­хо­ву енер­ги­ју за бор­бу за соп­стве­ну са­мо­стал­ност, је­зик, ве­ру, школ­ство, кул­тур­не ин­сти­ту­ци­је ко­је су у ње­го­во вре­ме по­че­ле да на­ста­ју у Вој­во­ди­ни – ка­же ре­ди­тељ Дар­ко Ба­јић. – То је био основ­ни ин­пут љу­ди с ових про­сто­ра да до­ђу ка­сни­је до сло­бо­де, не са­мо Ср­ба не­го и свих оста­лих на­ро­да у Вој­во­ди­ни. Ка­да да­нас по­сма­тра­те Вој­во­ди­ну, ви­ди­те у ства­ри те­ко­ви­не те бор­бе из 19. ве­ка.

Но­си­лац глав­не уло­ге Љу­бо­мир Бан­до­вић при­зна­је да ни­је мно­го знао о Све­то­за­ру Ми­ле­ти­ћу док ни­је по­зван да га игра и да је у ис­тра­жи­вач­ком ра­ду у при­пре­ми за ро­лу са­знао ко­ли­ко је био зна­ча­јан.

– Дра­го­це­но са­зна­ње за ме­не у ве­зи с њим је то што је он уисти­ну био чо­век из на­ро­да и што га је на­род во­лео – ис­ти­че Бан­до­вић. – Без ика­кве иде­је о то­ме да пра­ви ком­про­ми­се ка­да је реч о сло­бо­ди, ус­пео је да то по­ве­ре­ње на­ро­да до­би­је. Са­мим тим, од­мах је се­би ста­вио ме­ту на че­ло та­да­шњих ве­ли­ких си­ла. Ни­је уоп­ште би­ло двој­бе хо­ћу ли при­хва­ти­ти ту уло­гу или не­ћу. По­ку­ша­вам сво­јим из­ра­зом да не­ка­ко од­го­во­рим том иза­зо­ву, да по­шту­јем пре све­га Све­то­за­ра, ње­го­ву Ми­ли­цу, то пе­то­ро де­це ко­је је са­хра­нио и све што је ура­дио. Ми­слим да је то ве­о­ма зна­ча­јан про­је­кат.

Ба­јић ис­ти­че да филм по­ку­ша­ва на не­ки на­чин и да кћер­ку Све­то­за­ра Ми­ле­ти­ћа, Ми­ли­цу То­мић, из­дво­ји као хе­ро­и­ну 19. и 20. ве­ка у Вој­во­ди­ни, што, по ње­го­вом ми­шље­њу, она и је­сте би­ла.

– Она је би­ла пр­ва же­на ко­ја се у 19. ве­ку бо­ри­ла за жен­ска пра­ва и у то­ме је има­ла из­у­зет­ног успе­ха. По­се­до­ва­ла је сна­гу и енер­ги­ју да на пра­ви на­чин еду­ку­је же­не у 19. ве­ку да поч­ну да се бо­ре за сво­ја пра­ва и  са­мо­стал­ност – ка­же Ба­јић, и до­да­је да би сле­де­ћа го­ди­на тре­ба­ло да бу­де го­ди­на Ми­ли­це То­мић и да се у ње­ну част пла­ни­ра ве­ли­ка про­јек­ци­ја тог фил­ма у Но­вом Са­ду, на­кон че­га ће по­че­ти да се при­ка­зу­је у це­лој Ср­би­ји.

Сни­ма­ње ду­го­ме­тра­жног фил­ма о Све­то­за­ру Ми­ле­ти­ћу, јед­ном од нај­у­ти­цај­ни­јих и нај­зна­чај­ни­јих срп­ских по­ли­ти­ча­ра у Аустро­у­гар­ској у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка, по­че­ло је 4. ок­то­бра и тре­ба­ло би да бу­де за­вр­ше­но 24. но­вем­бра. Иза про­јек­та сто­је По­кра­јин­ска вла­да, Филм­ски цен­тар Ср­би­је, као и Од­бор за обе­ле­жа­ва­ње зна­чај­них да­ту­ма у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји, с ци­љем да се са­чу­ва­ју од за­бо­ра­ва, ис­так­ну и обе­ле­же нај­ва­жни­ји до­га­ђа­ји и ве­ли­ка­ни ко­ји су у про­шло­сти пре­суд­но ути­ца­ли на жи­вот срп­ског и дру­гих на­ро­да на те­ри­то­ри­ји да­на­шње Вој­во­ди­не, на ства­ра­ње Вој­во­ди­не и ње­ну да­љу исто­риј­ску суд­би­ну.

извор: дневник.рс  // текст: Зорица Милосављевић  // фото: Ђорђе Радивојевић